Бојан Љубеновић, један од наших најпознатијих сатиричара и афористичар, био је гост Фестивала књиге који је 18. и 19. августа у Аранђеловцу окупио неке од наших најпознатијих писаца. Љубитељи писане речи искористили су бројне сајамске попусте да обнове кућну библиотеку новим насловима а највеће интересовање аранђеловчани су показали за књижевним делом управо Љубеновића око чијих књига је владала највећа гужва. Био је то повод да поразговарамо са писцем о његовој најновијој књизи “Србин којекуде” али и осталом стваралаштву за децу и одрасле.
Пиште о обичним, свакодневним ситуацијама у којима свако од нас може да се препозна. Да ли је то случај и са вашим новим романом?
Ја мислим да је она, ако тако карактеришете све моје књиге, онда је она најдаље отишла у томе. Мислим да овде има највише обичних, људских, свакодневних ситуација са којима се ја шалим, подсмевам и себи и другима. Провлачим ту неку своју сатиричну нит кроз сваку забелешку и то је нека врста и сатиричног путописа где ја описујем свој боравак у Америци у два наврата и путопис кроз живот. То је нека лажна аутобиографија на пример, ако ћемо тако да назовемо, где ја на неке полуистините, истините догађаје правим козирију и шалим се са животом. Књига је изашла пре више од два и по месеца и изгледа да се допала људима и даље је високо позиционирана на Лагуниној топ листи. За мене је то лепо, људи препознају ту ведрину, шалу, ту неку срећу коју сам хтео да им пренесем уз ту књигу. Малопре смо баш разговарали о неким другим писцима који се баве много тежим, озбиљнијим, тмурнијим темама него ја. Ја просто тако не могу да пишем, не да не умем, него просто не могу. Мислим да јада, туге, чемера и бола има сасвим довољно у свакодневном животу. Окружени смо њима, где год да се окренете има болесних и мртвих, унесрећених у ратовима, и избеглица, сиромашних и гладних и тога је сасвим довољно у реалном животу. Онда сам се ја окренуо темама које су мало веселије, које човеку треба да врате осмех на лице. И ја тако пишем, трудим се да пишем тако да мени буде лепо, значи из себичних разлога а онда та ведрина пређе на читаоца са мене као нека заразна епидемија. Тако да нема ту неке велике тајне. Ја желим да моји читаоци буду насмејани и срећни јер има сасвим довољно проблема у свету. Мислим да је има и у књижевности и уметности, ја нисам желео да допринесем томе .
Волите да комуницирате са читаоцима и у живој комуникацији са њима рекли сте да се њихове реакцију углавном своде на реченицу: “Не знам да ли да се смејем или плачем”. Да ли је то тако још увек?
У многим књигама да, поготово у књизи “Ништа није смешно” она се баш тако и зове, што вам је донекле смешно а после више није. Тако је и у “Србијо, бог ти помого”, и у “Писмима из Србије”, “Да је боље не би ваљало” који је класичан роман и ту имате делова где се људи смеју а на крају застану мало од те горчине у грлу, не да би они били несрећни већ да се замисле мало над својим животом или над окружењем у којем живимо.
Чини се да је сатира у Србији дуго била скрајнута. Ви сте успели да је вратите и то врло успешно у жижу интересовања и да јој повратите углед.
Она јесте била скрајнута у тој некој издавачкој, књижарској и медијској сфери. Ја сам имао среће да је Лагуна препознала квалитет мојих књига, на првом месту са “Писмима из Србије”, која је једна озбиљна сатирична књига и вероватно најчитанија сатирична књига код нас у последње две деценије сигурно. И онда су људи схватили да та врста књижевности код нас постоји и да обраћају пажњу на сатиру, и не само на моје књиге него и на књиге мојих колега сатиричара: на сатиричне приче, сатиричне песме, афоризме, на крају крајева и на сатирични роман. Мислим да време сатире тек долази. Да ли је то добро или није за наше друштво то је питање али за сатиру саму јесте. Ја сам успео на пример да моје сатиричне приче у књизи “Ништа није смешно” допру до великог броја људи за разлику од велике плејаде наших сатиричара који нису имали ту срећу. Ова моја књига је мало одшкринула врата и верујем да ће наредне књиге које се буду појављивала из те области да скрену пажњу читалачке публике. И не само читалачке, него и пажњу књижевне критике, и медија, издавача и књижара. Ми смо имали ситуацију да годинама, деценијама књиге сатире буду невидљиве у књижарама, да их уопште нема што је још горе. Сад чини ми се да је можда дошао тренутак да људи више обрате пажњу на сатиру као књижевни род, један подцењени књижевни род али врло значајан. Тако да срећан сам у неку руку због тога али и несрећан јер је дошло тако време да сатира буде људима неопходна.
Кад кажете да је сатира људима неопходна, често гледамо и на друштвеним мрежама заиста духовите реакције људи на неке догађаје који то нису. Јесмо ли ми духовит народ и да ли су сатира и хумор неки наш штит од лоших ствари?
Ја мислим да је то само одбрана. И сатиричари кажу да сатиру пишу у самоодбрани. Једна моја књига афоризама се зове “Противотров”, ја сам то тако доживео. Сав овај отров који је око нас, ја сам кроз те афоризме желео да убризгам људима противотров да схвате у ствари о чему се ради и да они који нам ово раде схвате да ми нисмо глупи да врло добро знамо шта се дешава и ко нам ради о глави и да смо свесни свега тога. Мислим да се ми том неком аутоиронијом, не само сада него и кроз векове, бранимо од неких јако тешких, тужних, несрећних ствари. Да је то просто део неког нашег менталитета и мислим да је нама тај хумор нека врста појаса за спасавање. Без тога неби смо преживели неке много тешке ситуације у нашој историји. Хумор нам је помогао, не кажем да је био главно оружје али нам је помогао тако да останемо читави ментално и здрави у глави.
Објавили сте роман за децу “Тајна дединог кофера” и прочитала сам вест да је то био најпродаванији наслов на Сајму књига. Податак који радује и показује да деца данас ипак читају.
Ја сам уједно и дечији писац, објавио сам дасетак књига за децу. Последња коју сам објавио је “Тајна дединог кофера. То је сатирични роман који је био на врло танком леду кад се појавио јер је то је књига која је намењена деци узраста од осме до тринаесте године а уврежено је мишљење да деца тих годишта не читају баш много и да радије гледају у телефоне и друштвене мреже, да их књига нешто баш не занима. “Тајна дединог кофера” је прошле године на Сајму била најпродаванија дечија књига и доживела два, три издања и забележила сасвим леп тираж. И дан данас се чита, шаљу ми деца и родитељи слике са мора. Знате када понесете књигу на море и тамо деца на плажи читају роман за децу, на мору на плажи, то опет даје наду да деца ипак нешто читају. Тако да мени је јако драго и врло сам срећан, много ми значи та повратна информација која дође што од родитеља, што од деце што се неком моја књига за децу допала. И ја ћу наставити да пишем за децу, требало би на јесен да изађе моја сликовница и врло сам срећан због свега тога.
У једном сатиричном путопису, Србин у Њујорку, написали сте да сваки човек има неку листу животних жеља па сте тако замаштали да играте на Маракани, то је испуњено. Да објавите књигу, испуњено, да посетите Америку, били сте већ два пута. Шта се сад налази на вашој листи животних жеља?
Жеља има и даље и то су неке породичне, личне ствари, на пример да имам базен у дворишту, мада ће ми се та жеља тешко остварити. Ја сам врло скроман човек, скромно живим тако да немам неке велике жеље али волео бих на пример да одем у Лондон и да са сином гледам утакмицу Премијер лиге, ето то је нека жеља. Моје су жеље деломично оствариве, уз мало напора могу да се остваре али увек има нешто прече.
/Разговор водила: Валерија Чоловић/
