Драма “Смрт и девојка” чилеанског писца Аријела Дорфмана, која се у жанру психолошког трилера бави
темама освете, сексуалног злостављања и манипулације, у режији Николе Љуце и у продукцији
глумице Тамаре Крцуновић,одиграна је у оквиру позоришног програма Центра за културу.
Паулина (Тамара Крцуновић), бивша политичка активисткиња, је убеђена да је случајни гост у
викендици њеног мужа (Милан Марић) заправо човек (Александар Ђурица) који ју је давно,
месецима злостављао и силовао у корист бившег режима. Она импулсивно, неурачунљиво, нагло
реагује и успева да тог човека зароби, веже, покушавајући да га натера да призна шта је урадио.
Тамара Крцуновић је истакла да није било лако док је представа припремана јер је у различитим
периодима процесима рада свако имао неки окидач, нешто што је њему било тешко да превазиђе.
„Представу не можете да играте технички, мора да постоји нека конекција да би се емоција
појавила у неком тренутку или неком другом тренутку“, рекла је Тамара Крцуновић и додаје да
јој је најтежи део представе исповест када она прича о томе кроз шта је пролазила и шта је њој
потребно. „Ми се никада не питамо шта је жртвама потребно да би могле да иду даље, не може
то никад да се заборави али мора на неки начин да се обради да би човек могао да иде даље која
год да је врста трауме у питању. Људи су некада сурови према особама којима се то дешава:
према људима који су ратовали, били у заробљеништву, девојкама, женама које су силоване.
Крцуновић наглашава да је тешко изнети ову улогу и тему која је шкакљива и додаје да је најважније
у тренуцима када се неком тако нешто деси да не осећа кривицу због осталих људи, да не осећа
стид и на нама свима је да што више разумемо и што више знамо. „Врло често се дешавало када су
моје колегинице изашле у јавност са тим догађајима који су им се десили некако је важно било да
друштво не доводи у питање то. И нису то само жене, ту су мушкарци, деца којима се то дешавало,
тако да је потребно да друштво има више разумевања , подршке за те особе и да им помогне да
се то превазиђе а не да се питају што је била ту, шта је носила кратку сукњу, шта је радила ово, шта је
радила оно, то су погрешне ствари“, објашњава глумица Тамара Крцуновић.
Што се тиче улоге продуцента, изјавила је да је дуго тражила комад који би је инспирисао и који би
желела да ради. “Гледала сам филмове Романа Поланског, његове почетне фазе и када сам
погледала четврти помислила сам да нема шансе да је ово сценарио за филм, ово мора да је
позоришни комад. Кренула сам да гуглам и пронашла га. Оног тренутка када сам га прочитала
знала сам да ме занима и да хоћу да га радим”, прича Крцуновић.
Личне драме и преиспитивања које јунаци доживљавају је оно што публику оставља без даха, док се
током 90 минута трајања представе публика стално пита коме од њих троје да верује, на чијој
страни да буде. Смењују се позиције жртве, прогонитеља, спасиоца.
Милан Марић који тумачи лик супруга, схвата да је почињен злочин, али сматра да лична освета није
решење и да треба ићи кроз институције система. Психолошки текст у којем је свако од троје јунака у једном
тренутку жртва, прогонитељ и спаситељ, управо због своје слојевитости је тражен ии гран, истиче Милан Марић.
„Зато што он отвара неколицину битних питања. Прво, то круцијално питање са којим се последњих
неколико година и наша јавност сусреће. Да ли се верује или се не верује и колико је нама са стране
потребно доказа да би ми уопште поверовали да се некоме нешто десило. А са друге стране, што
се њега самог тиче, то јесте једна незгодна ситуација. Он је можда спреман као адвокат да то
ради са људима, то помирење нације која је подељено на пола.У једном тренутку му се то
прелива у кућу, када делимично и он постаје део свега тога и тог тренутка се отварају њему
битна питања шта сад радити. Оно чувено питање права или правде. Оно шта је наш осећај за правду
и оно што је право као наука. И онда долази питање како донети исправну одлуку када је у питању
особа коју воли највише на свету“, рекао је Марић.
Психолошка игра мачке и миша чини добар део драме, где се публика све време пита да ли је тај
незнанац заиста грешник и негативац, јер он тврди да није.
„На крају остаје отворен крај, сви се нађу у том мета простору. Сам Дорфман је намерно
оставио неразјашњено и као одговор на то питање да ли јој веровати ли не, да ли је Херардо жртва или
је он злочинаци. Он је све време доследан да се брани док она у једном тренутку постаје џелат
у том дозакзивању где јој нико не верује. Тако да је овај текст феноменалан али и актуелан“,
истиче Марић.
