Аустралијски писац Вонгар који живи повучен живот у предграђу Мелбурна са својих 6 дингоа за које верује да су отелотворење његове трагично изгубљене абориџинске породице. Његови романи, кратке приче и драме говоре о животу аустралијских Абориџина у другој половини двадесетог века, невољама кроз које су пролазили и које су готово потпуно уништиле њихов традиционални начин живота. Он је први забележио и објавио домородачке митове, први писао о драматичном неразумевању освајача аустралијског континента, енглеске империје и староседелаца Аустралије, био усамљени глас из пустиње који је свету говорио о тајно вршеним нуклеарним пробама усред овог континента које су угрожавале њихов опстанак.

Власти су на сваки начин покушавале да Вонгара у томе осујете и ућуткају. Његове књиге су игнорисане и одбациване у Аустралији све до 1991. када се први пут један издавач охрабрио да објави романе који сведоче о репресији и неправдама почињеним над Абориџинима, али и о ауторовом препознавању патње народа чији језик није разумео, чија је култура потпуно другачија од његове, а чију је судбину прихватио као своју.

Вогнарова прича вредна је да се прикаже у свој својој лепоти и трагедији. Међутим, оно што је у свом филму причајући нам о Вонгару учинила Андријана Стојковић је ипак нешто посебно. Свесна да је живот њеног јунака толико слојевит и богат да би га било тешко сажети у један филм, Стојковићева се одлучује за минимализам. Филм не даје много информација о Вонгару, у фокусу је његова свакодневица, дневни ритуали који се обављају у тишини. Андријанин поступак је такав да речи и нису потребне. Филмска слика је ту да говори на хиљаде речи уместо Вонгара, његових динго дивљих паса и браће Абориџина с којима се сродио.

Дворана "Парк", 23. мај - 20 сати!